Музичко наслеђе Истока и Запада сједињено је у многим делима историје до данашњих дана. Инспирисан Великом изложбом у Паризу, Сен-Санс је створио симбиозу западних и источних утицаја. Док је музика из балета Гајане јерменског композитора Арама Хачатурјана одавно пронашла своје место на репертоару западних ансамбала, извођење дела његовог савременика, азербејџанског аутора Каре Карајева представља прави раритет. 

Перкусионистички филхармонијски дуо, Александар Радуловић и Иван Марјановић наступају на овом концерту под палицом Кирила Карабица као солисти у делу савременог француског композитора Сежурнеа које комбинује елементе класичне и популарне музике.

Године 1869. је Камиј Сен-Санс (1835-1921) био у успону каријере са веома уваженом позицијом оргуљаша у главној дворској цркви Мадлена. Интензивно је свирао и компоновао, а неколико година раније је добио и Римску награду, као и похвале Франца Листа који га је прогласио најбољим оргуљашем свог доба. Тада је написао марш назван Исток и Запад, као прво од четири дела за дувачки оркестар за гала вече Удружења ликовних уметности поводом отварања изложбе оријенталне уметности. Касније извођење је забележено на Светској изложби 1878. године под диригентском палицом којом је руководио композитор, а 47 година од првог извођења Сен-Санс је дело оркестрирао.

Као што наслов сугерише, дело евоцира западне и источне музичке стереотипе који су били познати Европљанима тог доба, у компримованој форми Листове симфонијске поеме. Снажни маршевски ритмички обрасци карактеристични за западну музику карактеришу први одсек, централни садржи елементе који асоцирају на традицију источњачке музике, док их завршни спаја у великом финалу.

Богата каријера Емануела Сeжурнеа (1961) одвија се на три поља: као композитора, инструменталисте на перкусијама и професора. Лауреат многих награда за компоновање, поред разумљиво великог броја дела за перскусије, написао је и велики број оркестарских, камерних и хорских дела, као и музику за позориште и телевизију. Сежурнеова музика је првенствено ритмична и енергична, са инспирацијом која вуче порекло из западне музичке традиције и популарне културе (џез, рок музика других ваненвропских култура).

Његова дела изводе реномирани оркестри попут Бамбершких симфоничара, Луксембуршке филхармоније, Филхармонијског оркестра из Фрајбурга, Филхармоније Осаке, Оркестра романске Швајцарске, Летонски национални симфонијски оркестар и многи други. Као истакнути члан перкусионистичке заједнице, његова дела изводе и снимају многе његове колеге, а сам је премијерно извео преко стотину остварења других аутора.

Двоструки концерт за вибрафон, маримбу и оркестар је од свог настанка 2012. године изведен на сценама од Бугарске, до Кине, Швајцарске, Немачке, Пољске, Бразила, Турске, Кореје и Француске. Истиче се топлином звука, јасном мелодиком и изразитом комуникативношћу. Солистички инструменти у овом делу наступају као два гласа једне мисли, понекад водећи дијалог, понекад се стапајући у јединствену музичку боју. Први став доноси енергију и покрет, и заснован је на ритмичкој јасноћи и светлом звучном карактеру. Други став је лирско средиште дела: нежан, кантабилан и медитативан, са атмосфером унутрашњег мира, док трећи став враћа живост и виртуозност, са плесним ритмовима и разиграним дијалогом између солиста и оркестра.

Дело је данас једно од најизвођенијих савремених концерата за удараљке — не само због техничке атрактивности, већ због способности да публици пренесе искрену емоцију и поетику звука.

Азербејџански композитор Кара Карајев (1918-1982) живео је и стварао у некадашњем Совјетском Савезу. Рођен је у Бакуу, а школовао се на Московском конзерваторијуму, као један од најбољих студената Дмитрија Шостаковича. Након студија се вратио у родни град, остваривши плодну стваралачку и педагошку каријеру, уз активну делатност критичара и музичког писца.

Уметничку поетику Карајева карактерише високо експресивни стваралачки израз, са хармонским и мелодијским карактеристикама традиционалне азербејџанске музике. Писао је у различитим жанровима који укључују позоришну музику, мјузикле, оперу, балет, симфонијска и камерна дела, кантате, филмску музику и музику за децу. Његови музички узори били су Бах, Бетовен, Чајковски, Прокофјев и Шостакович, а привлачила га је и албанска, вијетнамска, турска, бугарска, шпанска, афричка и арапска музика.

Најпознатије дело Каре Карајева је балет Седам лепотица, написан 1947-48. године, поводом обележавања 800. рођендана персијског песника Низамија Гањавија. Радња је заснована на мотивима Гањавијеве поеме Седам лепотица из 1197. године.

Раскошна, експресивна и романтична музика, уз мноштво плесних фолклорних елемената на најбољи начин репрезентује његов индивидуални музички стил. Свита из балета приређена је за концертно извођење.

Совјетско-јерменски композитор Арам Хачатурјан (1903-1978) забележен је у историји музике као један од водећих композитора протеклог века. Рођен је у јерменској породици у Тбилисију, а као осамнаестогодишњак одлази у Москву, где протиче његов читав радни и животни век. Заједно са савременицима, Дмитријем Шостаковичем и Сергејем Прокофјевим, са којима је обележио музички живот овог периода, прозван је такозваним титанима совјетске музике.

Хачатурјанов стваралачки опус је веома опсежан и обухвата различите жанрове: оркестарску, вокално-инструменталну, камерну, концертантну, филмску и сценску музику, а међу његова најзначајнија дела убрајају се концерти за виолину, виолончело и клавир, концертне рапсодије за исте инструменте, три симфоније и балети Гајане и Спартак.

Гајане је балет у четири чина, компонован 1939. године, и првобитно је назван Срећа. Ревидиран је 1941-42. године, са новим либретистом и кореографом и извео га је Киров балет у Перму, током евакуације током Другог светског рата и емитован је на Радију. Партитура је потом ревидирана 1952 и 1957. године, а композитор је направио и свите за концертно извођење. Најпознатија нумера из овог балета је Плес сабљи, који је једно од најпознатијих дела класичне музике. Овом приликом се изводе нумере из балетске партитуре: Плес добродошлице, Лирски дует  и Лезгинка.

Оригинални заплет прати причу о младој јерменској жени чија су патриотска убеђења у конфликту са  њеним осећањима пошто открива мужевљеву издају. У каснијим годинама, заплет је модификован неколико пута, са причом која апострофира романсу насупрот националистичком набоју.

Даница Максимовић